Stidljivko, kmeza, maza: kako reči utiču na dečje samopouzdanje i sliku o sebi
objavljeno 08.07.2025.
Reči koje upućujemo deci imaju veliku moć u njihovom životu i razvoju. One oblikuju način na koji deca doživljavaju sebe, svoje sposobnosti i svoje mesto u svetu. Poruka je jednostavna, ali snažna – kada ističemo njihove dobre i pozitivne osobine, umesto da stalno ukazujemo na greške, pomažemo im da te vrline usvoje kao deo svog identiteta.
Deca su kao ogledala; reflektuju naše reči i pretvaraju ih u unutrašnje monologe. Svaki nadimak ili etiketa koju koristimo da opišemo dete nosi značenje koje ono usvaja kao deo slike o sebi.
Kada dete nazovemo stidljivim, iako to može zvučati bezazleno, šaljemo poruku da je povučenost nepromenljiv deo njegove ličnosti. Na taj način nesvesno možemo sputati dete koje u strahu da ne izneveri očekivanja odluči da ostane u svojoj ulozi. Takođe, nazvati dete kmezom nosi prizvuk slabosti i preosetljivosti, zbog čega ono može razviti osećaj stida zbog ispoljavanja emocija.
S druge strane, reči poput maze mogu imati dvosmisleno značenje. Iako se tiču nežnosti, često u sebi nose i poruku razmaženosti ili zavisnosti, što može uticati na detetovu sliku o sopstvenoj vrednosti u odnosima s drugima.
Deca nisu „mali odrasli“ – deca se veoma razlikuju od odraslih, formiranih ličnosti i njihov mozak i emocionalni svet se još uvek razvijaju. Kada im dodeljujemo etikete, pogotovo u ranom detinjstvu, ona te reči ne doživljavaju kao prolaznu, već kao trajnu sliku o svojoj vrednosti. Na primer, dete koje često čuje da je plačljivac može razviti osećaj da je ispoljavanje emocija nepoželjno, što kasnije dovodi do problema s emocionalnom regulacijom i izražavanjem osećanja.
Moć pozitivnog jezika
Ako reči mogu da ograniče, onda mogu i da osnaže. Umesto „stidljivko“, možemo reći: „Vidim da voliš prvo da posmatraš pa onda da se uključiš.“ Umesto „kmeza“, možemo reći: „Razumem da ti je sada teško i ponosan/na sam što znaš da pokažeš kako se osećaš.“ Takve reči ne samo da prepoznaju detetova osećanja, već stvaraju i prostor za razvoj samopouzdanja i sigurnosti.
Deca koja odrastaju uz neprestane kritike i negativne komentare često se bore s niskim samopouzdanjem, strahom od osude i osećajem da nisu dovoljno dobra. To može uticati na njihove odnose, uspeh u školi i sposobnost suočavanja s problemima. S druge strane, deca koja odrastaju uz jezik podrške i osnaživanja razvijaju snažan osećaj lične vrednosti i poverenja u svoje sposobnosti.
Kao roditelji, nastavnici, rođaci ili prijatelji, imamo odgovornost da biramo reči koje upućujemo deci. Jezik ima moć da gradi, ali i da ruši. Svaka izgovorena reč ostavlja trag. Neka naše reči budu one koje pružaju podršku, ljubav, razumevanje i snagu. Jer na kraju, deca postaju ono što o sebi veruju. A ono što veruju, dolazi iz onoga što čuju od nas.
Milica Kobilarov, pedagog i porodični psihoterapeut, CNZD
